Muž mi je pre 10 godina postao teži invalid i onda se nenormalno promenio. Počeo je terorisati porodicu za sitnice (tipa, malo nije pocisceno u kuhinji, počne razbijati pola kuće), od mene zahtevati nenormalne stvari u krevetu, perverzijama lečiti svoju impotenciju. Nije me zadovoljio kao ženu ....

Muž mi je pre 10 godina postao teži invalid i onda se nenormalno promenio. Počeo je terorisati porodicu za sitnice (tipa, malo nije pocisceno u kuhinji, počne razbijati pola kuće), od mene zahtevati nenormalne stvari u krevetu, perverzijama lečiti svoju impotenciju. Nije me zadovoljio kao ženu godinama, samo nasrće kao prase, odurio mi je odnose. Sina koji je u pubertetu zna istući, a sin je pukao pa mu često vrati. Totalno sam nemoćna. Ne mogu se rastati jer bih izgubila kucu, a nemam nikoga od familije.




Sin je postao problematičan, izbačen je iz škole, krade, upada u tučnjave. Pre koju godinu,nema sad veze kako, upoznala sam markantnog muškarca iz Zagreba, inače je šofer ZETa. Pala sam mu za oko, a i on meni, totalno je sve ono što moj muž nije, idealan muškarac. Slaba sam, žena sam, imam potrebe. Spetljala sam se s njim, nismo spavali doduše, ali se znamo naći i pohvatiti, ora*no se zadovoljiit kad dođe u moj grad ili ja u Zagreb. Skrivala sam tu tajnu vezu uspešno od muža godinama, ali on je saznao, ispričala mu je sve suseda koja nas je uhvatila, a koja me mrzi. Muž je poludio, ima PTSP, sad preti da će mi smestiti sina u popravni dom. On mu je očuh, a dete je na rubu zakona, još jedan prekršaj i ide najgora kazna.





Muž ima veze, može to ako hoće. Zna da mi je to najslabija točka, kud sam nemoćna kao majka da sina dotjeram u red jer nikoga ne sluša (a nekad i meni prijeti i zna me udariti), još da završi u toj rupi, život će mu se uništiti, a tek mu je 16 godina i još ima šanse da se popravi. Ne znam što da radim… Moj zetovac se u međuvremenu povukao jer se boji da će ga muž ubiti ako se opet pojavi u gradu. Ostavio me i on na cjedilu… Živim na tabletama, idem redovno psihologinji, ali ništa ne pomaže. Nekad se znam odvesti u nepoznatom smjeru autom, gdje nema nikoga, i onda plakati u samoći satima. Više puta mi dođe da se bacim u jezero i da da nestanem, svima bi bilo lakše, ali imam živjeti za sina i ne mogu umrijeti dok ne vidim da je izašao na ispravan put. Ne znam što ću, mislim da ne mogu izdržati još dugo…