Besan sam na svoje roditelje što nisu omogućili meni i bratu bezbrižnu finansijsku situaciju a mogli su. Ja sam proveo najlepše studentske dane radeći paralelno sa učenjem a mogao sam da uživam. Da slobodna leta provodim na moru, i baštama a ne da radim na +30 da bih imao neki dinar za sebe. Nisam besan na njih što nemaju, nego što su mogli da imaju mnogo. Oboje su imali život kao na tacni, samo je trebalo da ga ugrabe.
Mama je odbila unapređenje na poslu ''jer je ne zanima karijera'', a sa tim unapređenjem bi imala i veću platu i sada bi bila ko zna gde.. Otac je preko posla mogao da ide već 10god na ture od 4 ili 6 meseci u Norvešku da radi i zarađuje odlično, neće da ide jer mu ''ne fale pare, a biće van kuće dugo''. Nismo mi sirotinja, imamo osnovno. Ali ja nisam zadovoljan sa 200din u džepu. Sada radim, imam svoj novac (uvek su to poslovi gde je plata 200/300e dok studiram) i skapavam, a oni su mogli sve na tacnu da nam stave kao što je njima bilo..
0 komentari:
Objavi komentar