Bila je prvi razred srenje škole kada smo se upoznali. Ja sam dvije godine striji i godinu dana je bilo sve savršeno, a onda je ona ostala trudna. Tek što je krenula u drugi razred saznala je da je trudna to je bio veliki šok i za nju, lai i za mene… Bio sam bijesan, i na moje insistiranje uspjeli smo se dogovoriti da ode na abortus. Bojala se abortusa više nego trudnoće i sramote koju joj beba u tim godinama može donijeti.
Dva dana kasnije sam je odveo na jednu privatnu kliniku, sve platio svojim novcem, a ona mi je prije nego je ušla u ordinaciju sa suzama u očima rekla: “Da li znaš da ako abortiram, možda više nikad neću ostati trudna?” Ja sam joj rekao da ne brine i da će imati djece. Ubrzo nakon toga smo raskinuli, jednostavno ništa više nije bilo kao prije, niti sam ja nju niti je ona mene gledala istim očima. Jednostavno svako je krenuo svojim putem. Od tada je prošlo skoro 10 godina, ja sam već 4 godine u sretnom braku, otac sam jedne kćerkice i muškić je na putu, uskoro stiže, ali… danas sam od jednog prijatelja saznao da se moja bivša, moja prva ljubav nedavno razvela. Bila je u braku 5 godina i muž je ostavio jer nije mogla da rodi. To me baš potreslo i nekako se osjećam baš loše. Svjesno ili ne, direktno ili ne ja sam joj bukvalno uništio život :(… Nije da ni ona nije sama sebi kriva, ali definitivno moja krivica je veća. Ne znam kako da joj pomognem u ovim teškim trenutcima… a zaista bih volio da joj pomognem.
Nismo se više ni viđali toliko po školi, kada bi se sreli samo bi klimnuli glavom u znak pozdrava. Završio sam školu i otišao na fakultet i više ništa nisam čuo o njoj. Danas sam je video posle 5 godina, ja sam šetao trgom sa ženom i dva deteta, a ona je sa svojim mužem šetala pod ruku… Drug mi je rekao da ne može ostati trudna. Žao mi je.
0 komentari:
Objavi komentar