Imamo jednog profesora na zameni već godinu dana. Mlad čovek, ne mnogo stariji od mene i mog društva pa se sa njim lako sporazumevamo. Poslednjih nekoliko meseci hvatam sebe kako ga ......

Imamo jednog profesora na zameni već godinu dana. Mlad čovek, ne mnogo stariji od mene i mog društva pa se sa njim lako sporazumevamo. Poslednjih nekoliko meseci hvatam sebe kako ga zagledam u medjunozje, ne znam zašto, jer ovako kad ga vidim i kada pričam s njim oci same odlutaju tamo dole, osetim leptiriće u stomaku i sl. (što me obično “muči” kad se napalim na nekog). Čim najavi neko odsustvo i ne vidim ga nekoliko dana, odmah ga sanjam dve – tri noći zaredom i tu krene neprestano razmišljanje o njemu.





Svaki put, nakon toga, mi bude neprijatno kad ga vidim, iako pokušavam, makar svoje misli da kontrolišem koliko – toliko. Dođe mi da poludim, ne smem nikome da kažem da me ne bi zezali kako mi se sviđa profesor, iako nije tako, samo me pali. Pratim ga dugo preko jednog laznog profila cak sam imala tu cast da se dopisujem sa njim na veoma perverzan nacin. Poludecu…