Radim na fakultetu i studentima držim vežbe. Male grupe satkane od različitih karaktera, a opet tako sličnih iz godine u godinu. Studenti kao studenti, šale se, izbegavaju vežbe, kasne, prepisuju, dodvoravaju se, flertuju. Jedna studentkinja se izdvaja. Hoda podignute glave, ponosno, pomalo iritantno, kao da je iznad svih njih, čak i iznad mene.
Nikad se ne smeje mojim šalama, kad je pitam uvek zna. Lepotu ne može da sakrije, ali je ni ne ističe. Najpristojnije i najjednostavnije s ukusom obučena. Dobacih joj nekoliko šala, pitanja van fakulteta, odsečan odgovor, ni blizu da pređe granicu profesor-student. Dolazi na ispit, sve zna, priča mirno i staloženo, uživa u svom izlaganju, u očima joj vidim sjaj, zadovoljna što je dočekala svoj trenutak da znanjem zablista, uživam i ja dok je slušam. Upisujem joj 10-ku. Uzima hladno indeks, ne pokazuje emocije, zahvaljuje se, izlazi, dugo gledam u vrata, potajno se nadam da će se vratiti. Ali ne, ide ona svojim putem, težim, ispravim tako je odabrala.
0 komentari:
Objavi komentar